Ljubav?...

---

Ljubav... Nekada sam verovala da je to najčistiji osećaj, ona sila koja ispunjava prazninu i leči svaki bol. Verovala sam da ljubav može sve – da nosi teret, da prašta, da preživljava čak i onda kada sve drugo nestaje. Ali sada shvatam, ljubav nije uvek bajka koju nam pričaju. Ljubav ponekad boli.

Najviše boli kad voliš nekoga ko te ne čuje, ne vidi – ili, još gore, ko se pravi da te čuje, ali zapravo ne mari. Kada daješ sve, deliš svoje snove, svoj mir, a zauzvrat dobijaš tišinu ili polovične reči koje više bole nego što leče. Ponekad se pitam, da li je ljubav samo iluzija koju stvaramo, nada koja nas vuče napred dok nas istovremeno lomi?

Volela sam iskreno, bez zadrške, bez straha. Ali ljubav nije bila ono što sam očekivala. Nije bila nežna ruka koja me drži kada padnem. Bila je poput oštrice – rezala je duboko, ostavljala rane koje sada nosim kao podsetnik.

Ipak, ne krivim ljubav. Ljubav sama po sebi nije kriva. Ljubav je čista, ali ljudi... Ljudi su ti koji je prljaju svojim strahovima, nesigurnostima, lažima. Ljudi je zloupotrebljavaju, uzimaju zdravo za gotovo, misleći da će uvek biti tu, čak i kada je gaze.

Možda je ljubav zapravo lekcija. Možda nas povrede uče da volimo sebe, da ne tražimo ceo svet u očima jedne osobe, već da gradimo sopstveni svet. Možda, kada prođe bol, ostane nešto vredno – snaga, mudrost, ili makar svest o tome šta ljubav nije.

Neću prestati da volim. Ali sada znam da ljubav, prava ljubav, ne bi trebalo da boli. Ona bi trebalo da leči, da gradi, da podseća na to koliko vredimo. A do tada... dok ta ljubav ne pronađe put do mene, gradiću sebe iz krhotina koje je ostavila.

---

Online djevojka