Obecanja koja ne znace nista

Hej drustvo

Nije me bilo neko vreme, ali naviklo ste vec da me nema. Danas bi htela pisati o jednoj temi za koju mislim da nisam jedina kojoj se desava a tema je: Obecanja koja se nikad ne ispune.

Volim ga već 11 godina. Toliko dugo je prisutan u mom životu da mi se čink kao da ne postoji niijedan trenutak u kome nije bio tu. Sa njim sam doživjela neke od najljepših uspomene, osetila šta znači istinska bliskost i verovala da je on taj koji me razumije bolje od bilo koga. Ali postoji nešto što me boli. Nešto što nikako ne mogu da zaboravim, bez obzira na to koliko puta smo pokušali.

Postoji jedna stvar koju stalno radi. Nesto zbog čega svaki put osetim bol, razočaranje, a ipak mu opet pružam šansu. Nekad mi se čini da i ne primećuje  koliko me to povređuje, a nekad sam sigurna da zna, ali jednostavno ne želi da prestane. I svaki pit kad mu kažem kako se osećam, on obeća da će se promeniti. Da će se potrudit. Da će ovaj put biti drugačije.

Verovala sam mu. Uvejk bih povjerovala, jer ga volim, jer želim da vjerujem da će jednog dana konačno shvatiti. Ali svaki put isto. Možda prođu dani, možda sedmice, a možda i mjeseci, kad mi se čini da je zaista drugačiji, a onda - sve ispočetka. Svaka prazna reč, svaka neispunjenja rečenica, svaki trenutak kada mi je pokazao da se u suštini ništa nije promenilo.

Pitam se - dokle tako? Koliko sansi treba da dam pre nego što shvatim da ih nije zaslužio? Da li ljubav znači trpjeti? Ili znači znati kada je vreme da pustimo? Jer jedna stvar mi je sada jasnija nego ikada - neki ljudi se nikada neće promeniti, bez obzira na to koliko mi to želimo.

Sigurna sam da nisam jedina koja se ovako osjeca. Ali drage moje dame do kada da puštamo da nas prave budalama i ludima, kada to nismo. Sve bi trebale sebe staviti na prvo mjesto pa tek onda sve ostale, ali nikedma od nas, koje smo se pronašle u ovon tekstu, ne radimo to..

Do sledeceg javljanja