Nekad najteži savjet nije onaj koji izgovoriš drugima, već onaj koji znaš da će tebe koštati.
Sjedimo na klupi, on i ja. Vetar mu raznosi kosu, a pogled mu luta negde daleko, tamo gde ja ne mogu da doprem. Znam gde je — kod nje. Ne pominje je, ali ćutanje nekad viče glasnije od riječi.
Priča mi kako ga nešto tišti, kako osjeća da nešto nije završeno. Kaže da nije imao priliku da se izvini. Da ne zna ni da li bi to išta promijenilo, ali da mu srce mir ne daje.
Gledam ga. I znam. Ako joj se javi, otići će. Možda ne odmah, možda ne fizički, ali dio njega — onaj koji je možda mogao da postane moj — vratiće se njoj. I ja to osjećam, svakom porom.
A opet... uzimam dah, gutam knedlu i kažem:
„Javi joj se. Ako ti duša traži da joj kažeš izvini — reci. Nije važno šta će ona reći, važno je da ti znaš da si rekao sve što si trebao.“
Zastaje. Gleda me kao da ne vjeruje šta je čuo. A ja mu se blago nasmiješim, iako mi se srce steže kao šaka.
Jer nekad voliš nekog toliko da mu poželiš mir, iako znaš da će to značiti tvoj kraj u njegovoj priči.
Zato sam ćutala dok je ustajao i pisao poruku. Nisam mu rekla da ga možda time gubim. Nisam mu rekla da mi se srce raspada dok ga gledam.
Jer ljubav, prava ljubav, ponekad nije borba. Ponekad je — puštanje.
Sjedimo na klupi, on i ja. Vetar mu raznosi kosu, a pogled mu luta negde daleko, tamo gde ja ne mogu da doprem. Znam gde je — kod nje. Ne pominje je, ali ćutanje nekad viče glasnije od riječi.
Priča mi kako ga nešto tišti, kako osjeća da nešto nije završeno. Kaže da nije imao priliku da se izvini. Da ne zna ni da li bi to išta promijenilo, ali da mu srce mir ne daje.
Gledam ga. I znam. Ako joj se javi, otići će. Možda ne odmah, možda ne fizički, ali dio njega — onaj koji je možda mogao da postane moj — vratiće se njoj. I ja to osjećam, svakom porom.
A opet... uzimam dah, gutam knedlu i kažem:
„Javi joj se. Ako ti duša traži da joj kažeš izvini — reci. Nije važno šta će ona reći, važno je da ti znaš da si rekao sve što si trebao.“
Zastaje. Gleda me kao da ne vjeruje šta je čuo. A ja mu se blago nasmiješim, iako mi se srce steže kao šaka.
Jer nekad voliš nekog toliko da mu poželiš mir, iako znaš da će to značiti tvoj kraj u njegovoj priči.
Zato sam ćutala dok je ustajao i pisao poruku. Nisam mu rekla da ga možda time gubim. Nisam mu rekla da mi se srce raspada dok ga gledam.
Jer ljubav, prava ljubav, ponekad nije borba. Ponekad je — puštanje.
Коментари
Постави коментар