Kad shvatiš šta si izgubio – ali tek kad je kasno

Nekad shvatimo vrijednost ljudi tek kad ih više nema pored nas. I onda sve što ostane su misli, sjećanja i ono “šta bi bilo da sam…”

---

Hejj ❤️

Znate ono kad vam neko uđe u život i sve radi kako treba — pažljiv je, iskren, tu je kad vam treba, i svi bi rekli da je “baš taj pravi”?

E pa, ja sam imala takvog momka. Bio je predobar prema meni. Toliko dobar da sam se ponekad osjećala krivo što ga ne volim onako kako on voli mene.

Trudio se oko mene, davao mi sve, a ja... jednostavno nisam mogla da osjetim ono što sam mislila da bih trebala. I otišao je. Nije ništa rekao, samo se povukao tiho, kao da je znao da ne može više.

Tek tada sam shvatila šta sam izgubila.

Prošlo je neko vrijeme, i opet smo se čuli. Pišemo s vremena na vrijeme, onako prijateljski. I svaki put kad mi se javi, sve mi se vrati — svaki osmijeh, svaka poruka, svaka sitnica koju je radio za mene.

Iskreno, stalno razmišljam o njemu.

I sve u meni vrišti da mu kažem koliko mi nedostaje, da mu priznam da bih voljela da popravim stvar.

Ali neću.

Znam da bih ga time samo povrijedila još više.

Neke stvari moraju da ostanu neizrečene.

A neki ljudi – i kad odu – zauvijek ostanu u nama. ❤️